Voda – osnovno ljudsko pravo i osnov za diskriminaciju

Međunarodni dan borbe protiv rasizma obeležava se u čitavom svetu 21. marta, to je dan koji su ustanovile Ujedinjene nacije 1966. godine. Ovim danom obeležava se sećanje na događaje koji su se odigrali 21. marta 1960. kada je, u Šarpvilu, u Južnoj Africi, policija otvorila vatru i ubila 69 ljudi koji su mirno protestovali protiv zakona aparthejda o ispravama. Da se podsetimo šta predstavlja rasizam-najjednostavnije, rasizam predstavlja ideologiju prema kojoj među ljudskim rasama postoje nepremostive razlike i hijerarhijski odnos. Te razlike se odnose na poreklo, boju kože, pripadnost nekoj naciji…

Ustav Srbije započinje odredbom koja definiše Republiku Srbiju kao “državu srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostma”. Član 1. Ustava promoviše princip nacionalne, a ne građanske države. Srbija je država srpskog naroda, ali se uz ovu osnovnu karakteristiku vezuje i činjenica da je Srbija multiacionalna država. Ustav dalje kaže da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, politikog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

Rasna diskriminacija u Srbiji ima korene u neprepoznavanju i nepriznavanju problema,  rasnim, nacionalnim, etničkim i verskim predrasudama. U Srbiji ne postoji adekvatno antidiskriminaciono zakonodavstvo, prisutan je govor mržnje, i svakodnevno se suočavamo sa neadekvatnom prevencijom i nekažnjavanjem rasno motivisanog nasilja i drugih oblika rasne diskriminacije. S druge strane još uvek ne postoji sveobuhvatan i delotvoran  sistem afirmativne akcije u cilju uspostavljanja jednakosti u društvu, smatraju pripadnici nevladinog sektora koji se bavi problemima romske zajednice.

Sociologa Djokicu Jovanovića pitali smo kako se danas u Srbiji ispoljava rasizam?

“Rasizam je danas prisutan kao I ranije, samo je zabašuren, prikriven zavesom takozvanih ljudskih prava – jer se onda izgubi iz vida I zaboravi da je osnovno ljudsko pravo oravo na život – tačnije na pravo na zdrav život I socijalnu sigurnost. Pod socijalnom sigurnošću,u skladu sa društvenim potrebama epohe , podrazumevam besplatno lečenje, besplatno školovanje, slobodan pristup lečenju I školovanju, sigurno radno mesto I posao na neodredjeno vreme. Kada se ti uslovi ostvare onda će svi ljudi biti ravnopravni, bez obzira na rasu, veru, boju kože… Jer rasizam u osnovi predstavlja ekspluataciju tudjeg rada – udaljavanje jedne grupe ljudi od životnih resursa. Neki imaju neograničen pristup bistroj, čistoj vodi, a za druge je ona nedostižna” rekao je profesor Djokica Jovanović.

Upravo o vodi, o njenoj nedostupnosti velikom broju Roma, govorio je danas u Skupštini Srbije, Osman Balić, direktor YUROM Centra iz Niša tokom Javnog slušanja povodom Svetskog dana vode.  Za našu produkciju Balić je posebno naglasio:

“U Srbiji postoji 5.334 romskih porodica(oko 30.000 ljudi) bez pijace vode (Izvor: Popis stanovnistva iz 2012 god). Neki Romi i 40 godina nemaju pristup zdravoj pijacoj vodi što se naročito uočilo u vreme pandemije.

Očigledno je da se radi o svojevrsnoj diskriminaciji prema Romima jer nije moguće da komšije ne-romi imaju vodu, a da je Romi nemaju.  Još je strašnij da to ne primećuju lokalne vlasti, koje zajedno sa državom imaju odgovornost za to činjenično stanje. Radi se o modelu institucionalne diskriminacije.

Ujedinjene nacije  su 2010 godine  donele rezoluciju kojojm se smatra najozbiljnijim oblikom diskriminacije taj nedostatak vode za pojedine socijalne grupe, da je to najgori vid diskriminacije.

Ono što mi predlažemo je donošenje nove medjunarodne konvencije o pravo na pijaću vodu.

A što se domačeg ustava i zakonodavstva tiče, pravo na vodu predlažemo kao ljudsko pravo i da se uskraćivanje prava na vodu smatra najtežim oblikom diskriminacije. Tražićemo u izmenama Ustavama da pravo na vodu bude deklarisano kao neotudjivo ljudsko pravo.” zaključuje Osman Balić.

Ostaje nekoliko pitanja na kraju – Da li je zaista neophodno da se pitanje dostupnosti pijaće vode, koje se za većinu stanovništva podrazumeva, uredjivati raznim pravnim aktima? Da li je moguće da smo se toliko otudjili I da nam nije bitno kako žive naše komšije? Da li lokalna samouprava I država, koji treba da budu servis SVIH gradjana smatraju da je važnije praviti velelepne spomenike i trošiti NAŠ novac na razna ulepšavanja grada, a žmuriti pred činjenicom da 30.000 Roma I ko zna još koliko pripadnika većinskog stanovništva u nekim manje razvijenim delovima republike, nemaju dostupnu vodu za piće?

„Izradu ovog teksta omogućio je EUROPEAN endowment for democracy. Sadržaj i stavovi izneti u ovom video-materijalu predstavljaju stavove autora projekta „ Dodatna podrška EU medijima u Srbiji tokom pandemije COVID-19 – Podrška Roma World“ i nužno ne izražavaju stavove EUROPEAN endowment for democracy.“