OBELEŽAVANJE MEĐUNARODNOG DANA ROMA – ULEPŠAVANJE STVARNOSTI

Osmog aprila 2018. godine će se, četrdeset sedmi put, svetkovati Međunarodni dan Roma. Organizuju se priredbe, konferencije, dramski komadi, izložbe i predstave. Kako se poslednjih godina niko iz Vlade Srbije nije u dovoljnoj meri setio državne Strategije za Rome, akcionih planova za sve i svašta, a, zapravo ni za ništa, dobro je što se ovaj međunarodni Dan upozorenja primakao.

Mi, Romi, bismo ponajviše želeli da nemamo svoj praznik, jer nas svaki 8. april podseti:
– na nasilje koje se vrši nad nama, a koje prećutkujemo jer može da bude još i gore;
– na često odbijanje naše ruke koju uporno prijateljski pružamo;
– na parole o ravnopravnosti svih ljudi koje za nas, u stvarnom životu, ne važe;
– da živimo u getima, a hranimo se iz kontejnera ili od kontejnera;
– da od sto Roma jedan doživi šezdesetu godinu;
– da sa strepnjom za svoju budućnost pevamo i sviramo najlepše i najtužnije pesme na svetu;
– da stotine visokoobrazovanih Roma sede kući ili u tzv. neprofitnim organizacijama umesto da po neko od njih (isto onoliko koliko mogu i pripadnici većinskog naroda) bude na radnim mestima od privrede do predstavničkih organa.

Umesto da se ozbiljno pozabavi rešavanjem nesagledivo velikih problema sa kojima je suočena romska zajednica, naša politička „elita“, nikako bez kamera i bliceva foto-aparata, ponekad svrati u romske mahale-geta, doduše sada sve češće, izbori samo što nisu, svake godine imamo neke izbore. Mogu se videti „gospoda“ političari i „dame“ političarke kako dolaze da budu viđeni i viđene „okom javnosti“ i kako na vrhovima uglancanih cipela i cipelica pocupkuju po blatnjavim sokacima, sve pokazujući „ozbiljnu zabrinutost za položaj Roma u našem društvu“. Nisu viđeni i viđene da, bez prisustva „očiju i ušiju javnosti“, kao ljudi, odu i pitaju ljude u tim mahalama-getima kakve muke muče i čime i kako mogu da pomognu.

I ovog osmog aprila 2018. mi, Romi, ćemo pokazati da smo prijatelji našim susedima, običnim ljudima, koji razumeju naše muke, kao što mi razumemo njihove. Muke su nam zajedničke.

Svakog osmog aprila iskazujemo nadu da će vlast učiniti ono što je sama usvojila, da se u školama i kod kuće neće učiti sa predrasudama i stereotipima o romskoj nacionalnoj zajednici. Da će se deci glasno reći da su Pablo Pikaso (jedan od najvećih slikara i osnivač sliukarskog pravca Kubizam), Jul Briner (glumac, osvajač mnogih priznanja), Franc List (jedan od naboljih pijanista kompozitora u 19. veku), Čarli Čaplin (najveći komičar svih vremena), Rita Hejvort (najbolja i najlepša glumica svog vremena), Đango Rajnhart (jedan od najuticajnijih gitarista u Francuskoj, pokretač džez pravca u Evropi) Šaban Bajramović (kralj romske muzike), Ronald Roni Vud (gitarista najveće rok grupe svih vremena – Rolingstons), Zlatan Ibrahimović (jedan od najboljih evropskih fudbalera svih vrmena), Rikardo Kvarežma (kapiten fudbalske reprezentacije Portugala), kao i mnogi drugi istaknuti članovi društva širom sveta, bili i jesu Romi i sa ponosom su svaki put to govorili i danas govore. I na kraju treba znati da u romskom jeziku, ne postoje reči „antisrpstvo“, „mržnja“ i „rat“!

Autor teksta:

Aleksandar Nedeljković